Čuješ li

Kad te nešto tako dotakne

toliko, da te razvali

zguli ti masku tu pohabanu

odvali te iz cipela

razbaca te na sve strane

toliko da ne želiš da se sastaviš ikada ikada

ono kad te nešto toliko digne

toliko te digne da osetiš

sreću

shvatiš koliko je sloboda na dohvat ruke

samo treba da se pustiš

i shvatiš šta je sreća

shvatiš ustvari ko si

i da su sve samo opravdanja

za ono što  si sada

za ono što nikada nisi smeo biti

Onaj osećaj posle ružnog sna

čuješ li

čuješ li ovo …

„I don’t know whether I was the boxer or the bag“

Yellow Ledbetter

Advertisements

Ruke

Pokrenućeš misao
možda će na tren
zasijati na pločniku
putevima išaranom
dok te ne dodirnu
ruke, koje stalno žude
nekog da zagrle.
Pokrenućeš zatim i kapke,
možda će te na tren prenuti,
lagano oticanje krvi
dok te dodiruju,
ruke, koje stalno žude
nekog da zagrle.
Zamirisaće zemlja,
tamjan
i seosko groblje
miris kiše i lišća koje truli.

objavljeno na Outload

Јесте, а можда није

Живот је овај опсена и причина

Као што то песник рече

Ма живот је овај трица и кучина

Лед најаче пече

 

Живот је оно што нам се дешава

Док о њему сањамо

И ово изјави нека мудра глава

Па и ако није, ми се извињавамо

Pesnik mora umreti

 

Zašto ne mogu pesmetinu da napišem

da budem među odabranima

među zvezdama …

Koliko košta karta za besmrtnost

obescenjena, zarozana, makar i izgužvana?

Recite koliko košta,

koliko morala je potrebno,

koliko kilograma savesti?

Koliko duše i otkucaja

otkucaja

otkucaja …

Zašto mene nema među njima

među svim tim pesnicima?

Zaboravljenim,

a hvaljenim.

Nedostižnim

ali ipak,

tako mrtvim.

 

Pesnik prvo umreti mora,

tek kada te mrtvim proglase,

bićeš svetska senzacija.

Ovenčaće te zakasnelom,

ali večnom slavom.

Iščitavaće tvoje pesme

toliko,

da ispljuvane će biti

prevlačene preko jezika raznih.

I svi kritičari ovog sveta,

neće pronalaziti dovoljno reči,

dovoljno,

da dočaraju ko si bio

ko su bile tvoje pesme,

jednom kad ih otkriju

u mračnom uglu,

neke knjižare na kraju sveta.

Neće pronalaziti

dovoljno reči,

lažnim kajanjem ispunjeni,

sasvim nemi,

i saosećanja puni.

Sve ćeš ih poraziti

postaćeš odabran

i konačno besmrtan.

 

A do besmrtnosti se samo smrću dolazi,

zato pesniče

moraš umreti!

Život i male smrti

U jednom od mojih poslednjih umiranja,
dok sam se spremala da vaskrsnem,
po prvi put pomislih,
kako me čeka još mnogo umiranja,
što je do zla boga naporno,
a snage imam sve manje za takve poduhvate.
Jednostavno sam prestala da umirem,
to svakako i nije bila prava smrt
ako me razumete.
Tada sam zaista odlučila da živim!
Zato vam kažem:
ne umirite
ma ni ne pokušavajte.
Samo živite,
i budite svesni
da ste živi.
Jer svaka ta mala smrt,
uzima ono što joj pripada,
dok vas sasvim ne ubije,
a da toga uopšte nećete biti
svesni.

 

objavljeno na Outload.rs – Živi glasno!

Sve i ništa

Sve je važno i ništa nije važno, ima me i nema. Sve  je vidljivo i nevidljivo, sve čujem i ništa ne čujem, sve je tako jasno, ali i nejasno, zaista retko razmišljam o tome, uglavnom nemam vremena.

Sve je u stvari, na svom mestu, sve jasno materijalizovano, ali kada zaista pogledam,  sve je pomereno, kao da treperi u vazduhu, nestvarno. Ali jednostavno nemam vremena da umaram mozak sa tim nejasnoćama, te sve ređe razmišljam o tome. Samo ponekad mi padne na pamet, kao sada, ali na kraju vrlo često i zaboravim. Kao što ću i ovo. Zaboraviti.

Ima me i nema, katkada ne vidim jasno, kao nekakva izmaglica koja me lako proguta, ali se ne uzbuđujem previše, samo sklopim oči i zaspim,  samo nestanem … nestanem.

Znam da je to samo još jedno filozofsko proseravanje, za koje zaista nemam vremena, jer moram na posao.

 

objavljeno na Outloud

Pravo vreme za umreti

Vesele osamdesete

su pojele svoju decu.

Tokom devedesetih

umirali su jedno za drugim.

… memorijam

Vesele osamdesete

su pojele svoju decu.

Tokom devedesetih

umirali su jedno za drugim.

Pravo vreme za umreti.

 

Pogledaj

sive, betonske zgrade

i redovi bodljikave žice

i ljudi, ljudi

kamenice, barikade, tenkovi

i pendreci, šlemovi, očnjaci

i članci u novinama

„žrtva zalutalog metka“.

 

I vrište majke,

dok razrovanim ulicama

promiču tenkovi,

crveni od sramote

i bat cokula

odzvanja

odzvanja

kao zvona

na zaboravljenim hramovima.

I svaki prolazeći tren,

već je istorija,

dok očevi

pendrecima

miluju svoju decu

pendrecima

i iznova, iznova

promiču iste slike,

betonske zgrade

i redovi bodljikave žice

razrovane ulice,

kaldrma …

 

Huk kopita

u daljini …

 

Pravo vreme za umreti

 

                              … ne zaboravi