Tok svesti jednog genija – budibogsnamija

 

Imam toliko ideja za pisanje. Naviru u gomilama, sasvim iznenada.  Isto tako i odlaze, kao da i nisu postojale.

Zato želim unapred da naglasim, da tekst koji će uslediti nakon ovog nadasve originalnog uvoda, možda bude nevešt, rogobatan i nedovršen. Ne zato što ne umem da pišem, to nikako ne. Umem da pišem i to vrlo pristojno, ali ne mogu od svih tih ideja. Prave gužvu i sve su podjednako važne, ali ne mogu da se razviju, jer ih ni ne zabeležim. A ono što nije pribeleženo negde, kao da i nije postojalo. Dogodi se ponekad da se neka zadrži, ali je vreme nekako obezvredi, dovede do stepena trivijalnosti.  Sa takvim idejama moj intelekt ne želi da ima posla, te ih se mahom odričem, jer me tobož’ nisu dostojne. Umetnik sam u opravdavanju svoje lenjosti. Kao što vidite i fond reči mi je sasvim pristojan, jelde?! A tek uvod lele, pa ko će ovo da čita?

Ako ste uspeli da u prethodnom pasusu, nađete nešto korisno, kakav dobar savet, mudrost ili vas prosto zabavlja kada neko sa mnogo reči ne kaže skoro pa ništa, onda sam na pravom putu  ili ste prosto pristalica Vučića. Ukoliko je ovo drugo možete me kontaktirati preko kontakt forme na portalu za početak, a za dalje ćemo se dogovoriti. Vršim dugotrajno i donekle bolno odvikavanje od takve ovisnosti (donekle bolno, jer ne uključuje fizičku torturu, ukoliko je stanje akutno)

Ukoliko želite da me preporučite kakvoj političkoj stranci kao idealnog kandidata „mnogo reči-šuplje zveči“ moram da vam napomenem da mene politička karijera uopšte ne interesuje. Imam veliku tremu prilikom javnog nastupa , malo se znojim, gadljiva sam na prljavu lovu (na lovu kao lovu, ne) laži i poltronstvo. Jednostavno, ne želim da uđem u istoriju, a često imam tendenciju pljuvanja po vlasti. I da ne zaboravim, nisam uopšte dobar kandidat za takvo karijerstvo, jer ja volim Srbiju i veoma emotivno doživljavam vojni poklič: „Služimo Srbiji!“ To je jače od mene.

Ali ne, vlast nikad ne pljujem javno, bar ne onako kako to radim u sigurnoj toplini svoga doma, a dom je trenutno, svakako topao i to ne samo metaforički. Zimi nije baš lako stvoriti tu toplinu doma, jer je struja skupa, a grejanje na drva nije opcija, veoma smo osvešćeni po pitanju seče drveća i loženja istog. Zimi je poželjnije pljuvati vlast, jer ako ste skloni da raspalite osećanja do stepena da vam se čini da vam je glava parni kotao, onda vam grejanje i ne treba, dovoljno ste se sami podložili. Čista prirodna energija, ali ponekad sa izuzetno razornim unutrašnjim sagorevanjem. Ali ne može se sve imati u životu.

I takoo … što bi rekao junak iz serije o dogodovštinama stanovnika jednog sela, za koje se ne može sa sigurnošću tvrditi da postoji. Mene muči samo jedno pitanje u vezi pomenutog dela inače Tv formata: da li likovi koji su prikazani u seriji zaista postoje? Pitanje me muči, a od odgovora strahujem. Ustvari, imam još jedno pitanje: Koja je poenta repriziranja reprize? Nova metoda ispiranja mozga? Neko će od nas tražiti analizu i opise likova? Ne znam, nisam pametna. No bi osmi dan i Bog stvori televizor sa više kanala, a devetog dana i kablovsku, pa mo’š da biraš. Oprosti mi Bože, ne znam šta govorim, to je trebalo da ostane tajna.

ALi  priznajem da sam pomalo nasela onomad, kad je premijerno prikazaše, ali glumci su krivi, leba mi i ti zavičajni zvuci u odjavnoj špici ili „Bog nam dao al’ sve nam je džaba …“  Nemo’  sad da me zadevate i da me ogovarate oko plota, ili da delite ovaj tekst sa svima na  fejsbuku ili nedo bog da otvarate teme po grupama.  Mada i vi i ja znamo da ste bacili malo oko na „babu“, to to vaše prezrivo i urokljivo oko, sa kojim čitate ovo i mislite: trla baba lan da joj prođe dan. I eto nas opet kod neke babe, deo folklora, bre. Budibogsnama.

 

 

Advertisements

Not alone

This stars are my shepherds

Starlight is my shell

I am follower and dreamer

In this silent night

I am not alone

I have stars, earth and the moon

 

note: picture from twitter Realistic poetry

„Avalanche“

Well I stepped into an avalanche,
it covered up my soul;
when I am not this hunchback that you see,
I sleep beneath the golden hill.
You who wish to conquer pain,
you must learn, learn to serve me well.
You strike my side by accident
as you go down for your gold.
The cripple here that you clothe and feed
is neither starved nor cold;
he does not ask for your company,
not at the centre, the centre of the world.When I am on a pedestal,
you did not raise me there.
Your laws do not compel me
to kneel grotesque and bare.
I myself am the pedestal
for this ugly hump at which you stare.

You who wish to conquer pain,
you must learn what makes me kind;
the crumbs of love that you offer me,
they’re the crumbs I’ve left behind.
Your pain is no credential here,
it’s just the shadow, shadow of my wound.

I have begun to long for you,
I who have no greed;
I have begun to ask for you,
I who have no need.
You say you’ve gone away from me,
but I can feel you when you breathe.

Do not dress in those rags for me,
I know you are not poor;
you don’t love me quite so fiercely now
when you know that you are not sure,
it is your turn, beloved,
it is your flesh that I wear.

Čuješ li

Kad te nešto tako dotakne

toliko, da te razvali

zguli ti masku tu pohabanu

odvali te iz cipela

razbaca te na sve strane

toliko da ne želiš da se sastaviš ikada ikada

ono kad te nešto toliko digne

toliko te digne da osetiš

sreću

shvatiš koliko je sloboda na dohvat ruke

samo treba da se pustiš

i shvatiš šta je sreća

shvatiš ustvari ko si

i da su sve samo opravdanja

za ono što  si sada

za ono što nikada nisi smeo biti

Onaj osećaj posle ružnog sna

čuješ li

čuješ li ovo …

„I don’t know whether I was the boxer or the bag“

Yellow Ledbetter

Ruke

Pokrenućeš misao
možda će na tren
zasijati na pločniku
putevima išaranom
dok te ne dodirnu
ruke, koje stalno žude
nekog da zagrle.
Pokrenućeš zatim i kapke,
možda će te na tren prenuti,
lagano oticanje krvi
dok te dodiruju,
ruke, koje stalno žude
nekog da zagrle.
Zamirisaće zemlja,
tamjan
i seosko groblje
miris kiše i lišća koje truli.

objavljeno na Outload

Јесте, а можда није

Живот је овај опсена и причина

Као што то песник рече

Ма живот је овај трица и кучина

Лед најаче пече

 

Живот је оно што нам се дешава

Док о њему сањамо

И ово изјави нека мудра глава

Па и ако није, ми се извињавамо