Ludilo

Jednom kad poludim

i kad iz moje glave sve ode.

Meni sve teže biće da se budim,

zrak sunca će ko nož da me probode.

 

Jednom kad besciljno odem,

a jednom, ja znam, u beskraj ću poći.

Poželeću  tad da srce ti probodem,

a bol će lako, neosetno doći.

 

ИСПОВЕСТ

Годинама сам на истом месту.Људи који пролазе поред мене саблажњиво ме гледају.

Деца шкрабају по мени и изнова ми буше већ одавно пропале гуме.

Али највише ме нервирају голубови. У мом целом животу нико није толико срао по мени.

Зато верујем у реинкарнацију, у којој ћу ја бити голуб и срати по свима.

 

Živa sam, šta ćeš sada?

Nakotiše se kao gamad, seju strah, strahodršci, vrhovna i ultimativna vlast, što ne zna šta je čast. Oni vlast drže i duše nam prže.

Nakotiše se kao gamad, seju strah, strahodršci, vrhovna i ultimativna vlast, što ne zna šta je čast. Oni vlast drže i duše nam prže. Masters of the universe, gospodari života i smrti. Oni su stvorili ovaj strah, koji se u naš zajednički pretvorio, strah koji parališe, koji proždire. Sami smo krivi. I ja priznajem, kriva sam.  Kriva, što sam dozvolila da me taj strah drži okovanom dugi niz godina na jednom mestu, dok sam radila za druge, a najmanje za sebe i na sebi. A kada su lanci popucali, mislila sam da je strah nestao kao da ga nikada nije ni bilo, ali u svojoj gluposti i naivnosti nisam shvatala da se poigravao sa mnom, da me je samo na neko vreme ostavio na miru. Tek toliko, da mogu udahnuti. Ali vratio se, polako da ne primetim, dopuštajući mi da se uljuljkam u misli o sjajnijoj budućnosti, samo da mi tresnuo u lice svoju istinu: Sjajnije budućnosti nema. Zaustavio me je na pola daha, da me je u trenutku zabolelo, kao da mi je neko sa tela otkinuo parče mesa.

Šapuće mi: ,,Misliš da si još ono kao nekad mlada, puna naivnosti i snova. Znaš ono kad si se ti kao nadala, a ja te puštao da veruješ? I pustio sam te da se uvališ u lenjost i pomirljivost, kako bih mogao još više da manipulišem sa tobom. Nisi ti jedina, o ne, nikako, ima vas mnogo. Zašto se opireš? Vaši životi pripadaju sada meni.” Šapuće mi ovako već neko vreme. I mislim da će taj šapat postati sve jači i jači, da će me zaglušiti, da će ceo svet zaglušiti. Ali zajebao se.

Zato imam da mu poručim sledeće pred svedocima koji će ovo možda pročitati:

Zajebao si se, debelo si se zajebao. Na pogrešno uvo šapućeš. Taj koji te je stvorio mi ne može ništa, ja sam izabrala da putujem iznutra, da se razvijam unutar sebe, da bi moglo to što jesam u punom sjaju da izađe napolje. A ono što sam bila i što sam izabrala da više nikada neću biti, ne postoji više. Poruči ovima što te šalju, da me više neće imati, ma koliko mislili da sam u njihovoj vlasti. Mozak mi ne mogu isprati, nikada nisu ni mogli. Ali priznajem, kriva sam što sam bila predugo u stanju hibernacije, dok si me glodao, uporno i neprimetno, da ništa ne osetim i nastavim da se krećem, radim, jedem, rađam. Živa sam, šta ćeš sada? Mislio si da si mi uzeo zaboravljene, ali najvažnije ljudske odlike: osećanje i misao. Pazi ovo, misao!Ne možeš ni da zamisliš koliko je postala moćna. Zato što je sada ta misao postala reč, reč sa kojom ću te pljunuti posred face, jasno i glasno, da preneseš gospodarima svemira. I prenesi im još – Izdržala sam, niste me do kraja razbili, sastavila me baš ta misao i srce koje kuca van vaše kontrole. Uzimali ste, dozvolili i belom svetu da uzima šta hoće, da nas čereči, dok pravi grdobe od stakla svuda, na zemlji, nebu i vodi, kako bi smo bili što bolje kontrolisani podanici. Mene više nećete navući. Neka igre počnu. “I znaj ne možeš mi ništa”. ŽIVA SAM!

 

objavljeno na http://www.direktnarec.rs

Šta se tebi dopada!?

Koga zabole šta se tebi dopada? Ne pišem zbog tebe, nego zbog sebe. Da li zaista misliš da mi je važno tvoje mišljenje, dok sediš kod kuće i beskrajno smišljaš zavere, dokoni čoveče. Oddokoni se. Pronađi neku tačku i zagledaj se u nju, i razmišljaj ko te mrzi i zašto te mrzi. U svetu anarhije koji i nije stvaran, pravilo je da nema pravila u stvari. Ljudi koji ga čine jesu stvarni i željni slobode koje im taj svet pruža. Svet satkan od reči i mišljenja i različitosti, svet bez granica, svet o kome su mnogi maštali. I taj svet je najbliži anarhiji, koju ljudi priželjkuju, a ne žele da priznaju. Svi su naoružani, neki da bi se branili, a neki da bi napadali. Bez smrtnog ishoda. Municija je različita, od ćoraka, cveća, foliranja, proseravanja, mudrih misli, do hvalospeva sujete, lepote tela, uma, svega ljudskog za šta kažu da nam nije strano. Nismo svi spremni za ovaj novi vrli svet, ali većina nas je u njemu, jer je tako zanimljiv i pun svega i svačega, cirkus kakav nikada do sada nije viđen. Odlična pozornica, za tvoju predstavu. I svi mogu da gledaju, sve je fraj, pa poteraj. Sve je nestvarno, ali zapravo stvarno. Odlično mesto za razne vrste umišljenih žrtvi, koje su željne pažnje, a tobož su naivne, praveći se nevešte, za borbu nespremne. Nespremne da čvrsto brane svoje stavove, a prethodno su imale premijeru kojoj nisu svi aplaudirali. Baš kao ti! Ili ja! Ili on! Ili ona! Ne upiri nikada prstom u tuđa nedela, ako taj prst nisi namenio i sebi. Svi smo mi svesni svojih postupaka u ovom svetu, ali uporno zaboravljamo da je on, kao što rekoh, podjednako stvaran koliko i nestvaran. I potezaćemo i jedno i drugo u zavisnosti od prilike i kako nam odgovara. Čuj, nisi li ti od onih kojima je važnije koliko je velik oblak prašine koji se podigao, od same prašine koja bi verovatno pokrila to što ti želiš da podeliš sa svetom?! Nisi li ti najveći anarhista od svih, donoseći haos vešto uvijen, toliko dobro sakriven da deluje potpuno bezopasno, sitni mali pucnji. Nadaš se da će neki od njih pogoditi metu i napraviti te žrtvom. Neko ko dugo puca u prazno, samo čeka pravi trenutak, da ga neko izvuče iz rupe i izvede na scenu. Ti si od onih ljudi koji će sve učiniti da do toga dođe, o da, imaćeš svoju predstavu! Konačno. Svoje sranje ćeš moći da predstaviš svima, koje  u ovom stvarnom svetu nikada ne bi mogao. Ovako je lakše. Razumem tvoje porive, ne opravdavam one koji napadaju bez razloga, ali mislim da je podmukliji onaj koji svesno stvara takve situacije. Ko svesno izaziva ono loše u čoveku, ko vabi, ko je svesni huškač skriven iza tastature. Ti si od onih koji umeju da iskoriste situaciju i okrenu je u svoju korist, koji ne znam kakvi su u stvarnosti, ali naslućujem. Instikt mi govori da je za tebe ovaj virtuelni svet, da uprostim stvar, u ravni sa ovim svakodnevnim, što i nije sasvim moguće izjednačiti. U stvarnosti možda niko od nas nema dovoljno hrabrosti za mnogo toga, ali ovde, na ovom nematerijalnom mestu, možemo se prikazati boljima nego što zapravo jesmo. I time pridobiti sledbenike, svojom krotkošću i povicima: “Nepravda, nepravda”, tražeći sažaljenje, samislost i razumevanje. Istovremeno ga ne dajući za uzvrat. “You can fool some people some time, but you can’t fool all the people all the time” rekao je Marli. Ovim tvrdim, da je ovaj vrli, naoko haotični, nestvarno stvarni svet ili kako god ga nazvali, savršeno mesto za sve frustracije, jer ovde vlada sloboda govora. Krasna pozornica za razne igrokaze, onih koji ,,misle i kazuju”, gde je sviđanje hrana, a šerovanje mišljenja bogovska gozba. Krugovi, krugovi …

I sad, da li je meni bitno šta vi mislite o ovome? Bitno ili nebitno, pitanje je sad?

*”Da li je ljudskog duha dostojnije

Trpeti praćke i strele sudbine nasilne,

Ili oružje dići na more muka

I otporom ih sve zauvek okončati?”

Da li je vredno sviđanja ili prosleđivanja kog, ili ne vredi ni pišljiva boba tog, na volju neka vam bude, jer se ne plašim ni vas, ni vaše osude. Al’ sujeti mojoj hrana će biti, priznajem vam to, al’ ta gozba kratkog je daha, ne ispuni srce svo.

*Hamlet

 

objavljeno na portalu http://www.direktnarec.rs

Krv je još uvek crvena

Keve ti?! Ma nacerite se slobodno, ali ispod te nacerene face, krv vam je još uvek crvena. I ne morate da puštate sebi krv da bi ste proverili da li je još uvek crvena. Ili eventualno da proverite da li ste živi. To vam i nije neka potvrda života. I sami kažete da ne živite, ali se još uvek sećate kada ste slobodno koračali, puni sebe i tako mladi i sada bi ste sve uradili za taj osećaj,  a niste svesni da on i nije otišao sasvim. Samo morate da se setite, dovoljan će biti jedan korak, podsetiće vas na to nešto daleko, ali tako blisko. Osećate strujanje života u tužnome gradu, oslušnite, postao je nem, jer ne hodate više. Rasuti ste, promenjeni, sami sa sobom, a protiv sebe. Ničiji, sve manje svoji, jer ste zaboravili da koračate. Suviše dugo se ne krećete, ruke su vam spuštene, ne opirete se, dok vas obmanjuju,  plasiraju laži o novom vrlom svetu, u kome se po vodi hoda ili na vodi, možda pod vodom, na dnu bez sunca i nade. Vi znate da ima nade, ali čekate da vam padne sa neba ili ne čekate više, samo postojite i mislite da je to dovoljno, da samo egzistirate, hranite se, dišete, i kenjate. A sećanje na koračanje je sada samo nostalgično zavaravanje, koje vas opravdava  pred sopstvenom savešću, kao i svaka nostalgija od koje nemate ama baš nikakve koristi. To je put za očaj i beznađe. Svet nije ono što je bio, niti ste vi ono što ste bili. Ali krv vam je još uvek crvena, to se nikada ne može promeniti. Samo kada fizički umrete. A onda će biti kasno za bilo šta, a vi niste stigli da zakoračite ponovo.

Objavljeno na Direktna reč, http://www.direktnarec.rs

Vrata se samo jednom mogu dupetom zatvoriti

Dragi “prijatelju”!

Reših da ti se javim na ovaj staromodni način, jer ne znam da li iko više piše ili makar kuca pisma na mašini, možda se nekome omakne neko ljubavno, znaš ono, drhtavom rukom pisano, sa mrljama od suza i krvi, i još pride sealed with a kiss. Ma ko još to radi. Sada svi pišu elektronska pisma, koja stižu nevidljivim putevima,bez aviona, kamiona, “po golubu” … skype, viber i ostale, priznajem, korisne stvari, ali nemaju onu draž, onu draž neodostajanja, ubijaju ono nervozno iščekivanje odgovora. Pa svi se mi radujemo pravom pismu, sa markicom i pečatom neke daleke zemlje, jer iz ove perspektive sve nekako daleko, jebeš ga. Mada nam je sve loše nekako mnogo bliže. No, nema potrebe za ovolikim neobaveznim uvodom, oprosti, omaklo se, nek radi ko šta hoće, ja reših ovako da ti se javim, napismeno i onako iz rukava, sve po spisku. Šalim se, ali razumi me, sve mogu da mi uzmu, al’ smeh i zajebanciju, nema šanse. 

Čemu ovaj uvod? Pojma nemam, od nečega se mora početi. Pa jel tako?!

Reci ti meni kako si, bre? Kako ti je tamo u belom svetu? Mislim ja ne znam da li je baš beo, ali tako se kaže ovde kod nas. Nadam se da si ovaj put pronašao to što tražiš, da je tamo sve lepše, bolje, mirišljavije, ne sećam se baš celog spiska tvojih zahteva koje si imao za beli svet, ali valjda ti izađoše u susret bar sa osnovnim, ono kinta, letovanja, zimovanja, stan, kola. Mada zavisi šta je za koga osnovno i kako gde. Ako se sećaš nama je ovde nekako osnovno da imamo da jedemo i da imamo šta da pogledamo na televiziji, repriza nas je održala, njojzi hvala. A u međuvremenu, čekamo. Ništa više drugo i ne znamo. Ali onih godina, kad smo mesecima šetali,onako mladi i ponosni, kao i one jeseni ako se sećaš smo tako goreli od nade i radosti, i nije nas bilo strah da je i javno pokažemo, podelimo sa ljudima, jer nam je svima bilo dosta u istom savršenom trenutku. Ma i sada nam je dosta,neko ‘oće da prizna, neko neće, ali smo baš klonuli duhom pravo da ti kažem, ne znam šta nam je, ćutimo i gutamo svoje dosta. Opšta apatija, loša neka atmosfera u vazduhu, možeš da je osetiš, ali šta znam, moja malenkost i ja ipak ne gubimo nadu. Ja mogu da mračim i da kenjam, ali optimista sam, možda prekrupna reč za ovaj nivo nade i duha koji je u meni, bar u ovom trenutku dok ove reči pretačem(tako poetski!) na papir.

Stadoh sa pismom i evo nastavljam, šta se može, svakodnevni život ometa a i manjak inspiracije. Kako tamo stojite sa njom? Ma sigurno vam nije ni potrebna, kad sve imate. Ili ne znate šta imate, pa mislite da vam nedostaje još nešto za to sve. Ili ipak nemate sve, jer šta je sve. Komplikovano! Pa jel tako? Pa jeste, svet je ovaj komplikovan, a u isto vreme “opsena i pričina” kako to pesnik reče. No pustimo to. Znaš da se još uvek, ponekad, pitam šta se desilo sa tobom, jer ko normalan tek tako prekida veze sa ljudima koji su mu bili prijatelji. Toliko leba i govana pojeli zajedno. Šta se to prelomi u čoveku da na prilično “brutalan” način tako preseče sve?! Ne zameri na ovom izrazu, al’ ne znam da li baš zaslužuješ da kažem na bolan način, jer tebi koliko znam nije bio bolan. A možda jeste, možda nije, tvoje srce tajnu krije, a nešto me i baš briga. Možda u tom vrlom svetu više nije bilo mesta za repove iz prošlosti. Mostovi su ko zna od kada bili minirani, samo se čekao pravi trenutak da se sruše. Ako, ruši sve, uvek je lakše onome ko ruši ako zna zašto to čini, možda ljudima savršeno sigurnim da ih ti mostovi spajaju sa nečim što je nespojivo, sa nečim što je prestalo da bude bitno, potrebno, važno.

U današnje vreme mnogo toga je prestalo da bude važno, mnogo toga je izgubilo sjaj, boje su izbledele, ali da li i srce može da izgubi sjaj i izbledi?! Da li te uhvatio strah da nemaš dovoljno snage da nas nosiš u njemu? I da te tamo čeka neki novi početak, neko novo JA? Mislim da je baš tako nekako bilo, ne ispravljaj me ako grešim. Mi smo te ožalili u svakom slučaju, neko više, neko manje, ispoštovali 40 dana, kako dolikuje i idemo dalje. Ne bih da grubo zvučim ili bezosećajno, ali tako stvari stoje. I ne mogu, a da se ne zapitam, da li taj tvoj postupak ima možda veze sa razočarenjem u život ovde u tvom poslednjem pokušaju da se vratiš u rodnu grudu?! Ovo mu dođe ko pitanje i odgovor, mnogo sam inteligentna, a slabo i zaboravljam, ali uglavnom svoja sranja (čitaj:razočarenja). Ma đavo će ga znati i ko je ustvari bila osoba koja se vratila posle par godina provedenih preko. Sada, posle toliko vremena od kako se dogodio event “smak sveta”, baš me briga, zabole me. Naš most neka ostane porušen, ali ima nešto preživelih ostataka sa ove moje strane, vrednih čuvanja, uprkos svemu. Zamisli!

I da ti kažem, lepo je meni i bez tebe, ne bavim se sa tobom više, imam preča posla, bitnije ljude, veće probleme i lepše stvari. Sve u svemu, suma sumarum, bilo pa prošlo, ali čisto da znaš, ako budeš želeo da se vratiš, mosta nema, a nemamo ni želje ni vremena da ga gradimo. Znam da te boli uvo i da ti je savest oprana iz mnogo voda, ali ko velim da ti se javim i da ti kažem: živi smo, borimo se i dalje. Mi smrtnici verujemo da ipak postoje mostovi koji se ne mogu srušiti, mostovi koji nas spajaju sa nama samima.

Želim ti srećan i dug život, evo i jedna mudra izreka za kraj, da naučiš nešto, možda još nije kasno: Vrata se samo jednom mogu dupetom zatvoriti.

 

Nije gotovo, tek je počelo

“Ko još može da kaže mene ne zanima to,
ko još može da kaže da je isti ko pre?”
“Ti samo možeš da spavaš kada ćutimo svi,
samo možeš da sanjaš da smo isti ko ti”

  1. Električni orgazam “Nebo”

… “Al nedam svoje ja ideale, i ješću snove umesto hleba,

ja svoju sreću nosim sa sobom ona je parče slobodnog neba”

  1. Cane, Gile, Milan i Čavke “Sex, droga, nasilje i strah”

“Ko još može da kaže mene ne zanima to,

ko još može da kaže da je isti ko pre?”

“Ti samo možeš da spavaš kada ćutimo svi,

samo možeš da sanjaš da smo isti ko ti”

  1. Anica Dobra “Svečane bele košulje”

…” izgleda mi da već je pao mrak,moj grad je lep kada je dan,al umoran je, i treba mu san”

…penjem se na breg da oteram mrak, na bregu je kip, u ruci mu mač i čuje se smeh i čuje se plač …”

  1. Partibrejkersi ” Ledeno doba”

“Kameno doba, naše doba
mračno doba, gluvo doba
Niko ne igra, niko ne diše
niko nikog ne voli više
Pozdrav usnulom potomstvu
I onda čujem dobre vesti, bude nadu
i onda čujem”

  1. Ekatarina Velika ” Budi sam na ulici”

“Treba mi svet otvoren za poglede, otvoren za trčanje”

nastaviće se …

 

Malo je nekad sve

ja sam ovde samo slučajno

ne obraćajte pažnju

napisaću koji red, pa idem

čeka me život

svakodnevni

nemam nikad dovoljno vremena

ali radim na tome

Ništa

ja sam ovde samo slučajno

ne obraćajte pažnju

napisaću koji red, pa idem

čeka me život

svakodnevni

nemam nikad dovoljno vremena

ali radim na tome

da pišem

da se odmah uhvatim za svaki tračak

nagoveštaja nečega

i za sad ide

vraćaju mi se radne navike

i samo mi ovakva forma

odgovara

ne bih da neko zameri

ako pročita

priča koja je pesma

ili obrnuto

u zadnje vreme sam

protivnik formi

jer i baš nisam u formi

to su dve iste stvari?

Ne ipak nisu

ovako je dobro

po neki zarez

veliko slovo

uzvičnik

mala slova

Zaista ništa pametno

za napisati

A i čeka me život

svakodnevni

misija završena

napisah koji red, pa idem

ne obraćajte pažnju

danas ovde

sasvim slučajno

skoro ništa

sasvim malo

a „malo je nekad sve“

Olovni vojnik

 

Ukrali su ga i doveli daleko,

Rekli mu da je kraj došao

čulo se kako cvili neko,

puzeći kraj njega prošao.

 

Ukrali su ga i plašili mrakom

Rekli mu da je svet nestao

I samo ropac odjeknu zrakom,

grcajući kraj njega, Život je pao.

 

Ukrali su ga i bacili na dno

Rekli mu da je sve gotovo

Čulo se samo kako puca okno

I kroz trzaj ubojito olovo.