Sve i ništa

Sve je važno i ništa nije važno, ima me i nema. Sve  je vidljivo i nevidljivo, sve čujem i ništa ne čujem, sve je tako jasno, ali i nejasno, zaista retko razmišljam o tome, uglavnom nemam vremena.

Sve je u stvari, na svom mestu, sve jasno materijalizovano, ali kada zaista pogledam,  sve je pomereno, kao da treperi u vazduhu, nestvarno. Ali jednostavno nemam vremena da umaram mozak sa tim nejasnoćama, te sve ređe razmišljam o tome. Samo ponekad mi padne na pamet, kao sada, ali na kraju vrlo često i zaboravim. Kao što ću i ovo. Zaboraviti.

Ima me i nema, katkada ne vidim jasno, kao nekakva izmaglica koja me lako proguta, ali se ne uzbuđujem previše, samo sklopim oči i zaspim,  samo nestanem … nestanem.

Znam da je to samo još jedno filozofsko proseravanje, za koje zaista nemam vremena, jer moram na posao.

 

objavljeno na Outloud

Pravo vreme za umreti

Vesele osamdesete

su pojele svoju decu.

Tokom devedesetih

umirali su jedno za drugim.

… memorijam

Vesele osamdesete

su pojele svoju decu.

Tokom devedesetih

umirali su jedno za drugim.

Pravo vreme za umreti.

 

Pogledaj

sive, betonske zgrade

i redovi bodljikave žice

i ljudi, ljudi

kamenice, barikade, tenkovi

i pendreci, šlemovi, očnjaci

i članci u novinama

„žrtva zalutalog metka“.

 

I vrište majke,

dok razrovanim ulicama

promiču tenkovi,

crveni od sramote

i bat cokula

odzvanja

odzvanja

kao zvona

na zaboravljenim hramovima.

I svaki prolazeći tren,

već je istorija,

dok očevi

pendrecima

miluju svoju decu

pendrecima

i iznova, iznova

promiču iste slike,

betonske zgrade

i redovi bodljikave žice

razrovane ulice,

kaldrma …

 

Huk kopita

u daljini …

 

Pravo vreme za umreti

 

                              … ne zaboravi

Imam u planu

da pronadjem tu specifičnu tačku

u mom savršenom sistemu konfuzije
da se odvojim od sebe
da se vratim sebi

Imam u planu
da pronadjem kamen mudrosti
izvor mladosti
da promenim kožu

Imam u planu
da nikad ne postanem gradjanin sveta
jer laka sam meta
za djavolja posla

Imam u planu
da furam svoju priču
kao što „svaka keva ima svog čiču“

 

Senzacije

Pesma bi trebalo da bude autentična

proživljena

ko krvario nije taj poezija ne zna šta je

čija je ovo misao?

da li je autentična?

da li je uopšte moja?

šta je od mojih misli zaista moje?

možda  recikliranja samo?

Noviteti gde su

senzacije

Traže se senzacije,

da šokiraju

ne nužno da poentiraju

da zabave

do sutra zaborave

nije li to nipodaštavanje čitaoca,

a da on to čak i ne zna

a možda mu i nije važno.

Ako ne pišem za druge,

zašto želim da šokiram sebe?

Senzacije, to i meni treba

tog gorkog hleba

od kora sedam

 

„Najlepše pesme sveta su bile sredstva

da se dodje do hleba“.

Emerson

Priznanje krivice

Pod pretnjom smrću pišem ove redove. U glavu mi je uperen revolver, sasvim sam onemoćao, ali svaka mi je misao jasna. Ruka mi drhti, a kolena klecaju. Ne znam da li sam levak ili dešnjak, ali pokušavam pisati što jednostavnije, ovo priznanje, kako ne bih pao u nemilost svojih progonitelja, koji su sticajem, ne toliko čudnih, koliko neočekivanih okolnosti, prerasli, ne znam ni sam kako, u moje mučitelje. Tvrde da sam napravio neoprostivu i kobnu grešku.  Zar ja, poslušni i pokorni sluga, koji ni mrava ne bi zgazio, možda slučajno par mravinjaka, nekoliko odomaćenih paukova, čiji sam naraštaj ostavio u životu, jer su mi utekli? I neke piliće jesenas, i svinju na mobi kod teče?  Jesam ušao preko veze (zaova od kume) kod doktora. Koristio sam internet na divlje od komšije sa kojim ne razgovaram, jer ga ne podnosim (mnogo je uobražen, samo se javi na hodniku, sa osmehom, ni reči o vremenskoj prognozi, cenama). Prodao sam se za sendvič i prevoz da odem do Novog Sada.  Ali se zato nisam bunio kad sam radio prekovremeno i vozio šefovu švalerku na piling zadnjice, jer je bila iznimno hitna situacija, niti kad je komšija iz suterena tukao ženu i decu, jer je bio pijan, pa polupao sva stakla od ulaznih vrata zgrade. Šta ima da se mešam u tuđe porodične odnose? Ovo je demokratsko društvo, neka svako radi šta želi… Ali očinjeg mi vida, nisam kriv za zločin koji mi se inputira, a vidite i sami da sam prilično pismen čovek.

Evo, evo završavam… a gde me vodite?! Zašto me tako gledate? Šta će biti sa mnom?! Da požurim sa priznanjem?!

Optužuju me za taj, kako kažu, gnusni zločin, koji (jadan li sam, bednik!) ne počinih, podvrgavajući me najstrašnijim mučenjima, koja ja prihvatih bez roptanja, jer sam takav čovek, pun razumevanja, nažalost, nesvestan svoje krivice, ali svestan, da ovako mora biti.

U redu ljudi, činite sa mnom što god hoćete i što vam je volja (iako sedim uneređen, ali samo zato što me je  uhvatio zort,  imam nervozna creva, za to mi je i trebala veza kod doktora). Ali šta god vi mislili o meni kao čoveku, čoveku zemljaninu, čoveku patrioti, č o v e k u Srbinu, koji gleda svoja posla i veruje u sve što mu vlast kaže. Ja koji sam kao jedan od vas (dobro, možda sam se malo više drao prilikom mučenja, što je sramno za svakog poštenog Srbina, šta ću kad sam osetljiv na upereno svetlo u oči ) kunem vam se da NISAM PROŠAO KROZ CRVENO SVETLO NA SEMAFORU.

objavljeno na Direktna reč

 

Izopačena lepota

Tvoji obrisi neraspoznavanja

glasovi čovečiji.

Koraci raspoznavanja

život nečovečiji.

 

Biće bez svoje misli,

stvorenje bez svoga života

Spodoba tudjih zamisli

Otužna izopačena lepota.

 

Oči prazne bez životnog sjaja

glave pognute zemlji nisko

Ništavilo adovog raja,

Prelepo izobličeno lice starinsko.