Black sails

 

Black sails – pirate song by JA

Poem_pirate

Advertisements

„Avalanche“

Well I stepped into an avalanche,
it covered up my soul;
when I am not this hunchback that you see,
I sleep beneath the golden hill.
You who wish to conquer pain,
you must learn, learn to serve me well.
You strike my side by accident
as you go down for your gold.
The cripple here that you clothe and feed
is neither starved nor cold;
he does not ask for your company,
not at the centre, the centre of the world.When I am on a pedestal,
you did not raise me there.
Your laws do not compel me
to kneel grotesque and bare.
I myself am the pedestal
for this ugly hump at which you stare.

You who wish to conquer pain,
you must learn what makes me kind;
the crumbs of love that you offer me,
they’re the crumbs I’ve left behind.
Your pain is no credential here,
it’s just the shadow, shadow of my wound.

I have begun to long for you,
I who have no greed;
I have begun to ask for you,
I who have no need.
You say you’ve gone away from me,
but I can feel you when you breathe.

Do not dress in those rags for me,
I know you are not poor;
you don’t love me quite so fiercely now
when you know that you are not sure,
it is your turn, beloved,
it is your flesh that I wear.

Čuješ li

Kad te nešto tako dotakne

toliko, da te razvali

zguli ti masku tu pohabanu

odvali te iz cipela

razbaca te na sve strane

toliko da ne želiš da se sastaviš ikada ikada

ono kad te nešto toliko digne

toliko te digne da osetiš

sreću

shvatiš koliko je sloboda na dohvat ruke

samo treba da se pustiš

i shvatiš šta je sreća

shvatiš ustvari ko si

i da su sve samo opravdanja

za ono što  si sada

za ono što nikada nisi smeo biti

Onaj osećaj posle ružnog sna

čuješ li

čuješ li ovo …

„I don’t know whether I was the boxer or the bag“

Yellow Ledbetter

Ruke

Pokrenućeš misao
možda će na tren
zasijati na pločniku
putevima išaranom
dok te ne dodirnu
ruke, koje stalno žude
nekog da zagrle.
Pokrenućeš zatim i kapke,
možda će te na tren prenuti,
lagano oticanje krvi
dok te dodiruju,
ruke, koje stalno žude
nekog da zagrle.
Zamirisaće zemlja,
tamjan
i seosko groblje
miris kiše i lišća koje truli.

objavljeno na Outload

Јесте, а можда није

Живот је овај опсена и причина

Као што то песник рече

Ма живот је овај трица и кучина

Лед најаче пече

 

Живот је оно што нам се дешава

Док о њему сањамо

И ово изјави нека мудра глава

Па и ако није, ми се извињавамо

Pesnik mora umreti

 

Zašto ne mogu pesmetinu da napišem

da budem među odabranima

među zvezdama …

Koliko košta karta za besmrtnost

obescenjena, zarozana, makar i izgužvana?

Recite koliko košta,

koliko morala je potrebno,

koliko kilograma savesti?

Koliko duše i otkucaja

otkucaja

otkucaja …

Zašto mene nema među njima

među svim tim pesnicima?

Zaboravljenim,

a hvaljenim.

Nedostižnim

ali ipak,

tako mrtvim.

 

Pesnik prvo umreti mora,

tek kada te mrtvim proglase,

bićeš svetska senzacija.

Ovenčaće te zakasnelom,

ali večnom slavom.

Iščitavaće tvoje pesme

toliko,

da ispljuvane će biti

prevlačene preko jezika raznih.

I svi kritičari ovog sveta,

neće pronalaziti dovoljno reči,

dovoljno,

da dočaraju ko si bio

ko su bile tvoje pesme,

jednom kad ih otkriju

u mračnom uglu,

neke knjižare na kraju sveta.

Neće pronalaziti

dovoljno reči,

lažnim kajanjem ispunjeni,

sasvim nemi,

i saosećanja puni.

Sve ćeš ih poraziti

postaćeš odabran

i konačno besmrtan.

 

A do besmrtnosti se samo smrću dolazi,

zato pesniče

moraš umreti!

Život i male smrti

U jednom od mojih poslednjih umiranja,
dok sam se spremala da vaskrsnem,
po prvi put pomislih,
kako me čeka još mnogo umiranja,
što je do zla boga naporno,
a snage imam sve manje za takve poduhvate.
Jednostavno sam prestala da umirem,
to svakako i nije bila prava smrt
ako me razumete.
Tada sam zaista odlučila da živim!
Zato vam kažem:
ne umirite
ma ni ne pokušavajte.
Samo živite,
i budite svesni
da ste živi.
Jer svaka ta mala smrt,
uzima ono što joj pripada,
dok vas sasvim ne ubije,
a da toga uopšte nećete biti
svesni.

 

objavljeno na Outload.rs – Živi glasno!